Studengradska

Zazvonio je svojom najružnijom melodijom. Pola sata kasnije od neophodnog vremena da bi uopšte stigla na početak ispita koji nije dovoljno spremila, a koji je bio ključni u polaganju godine i prelasku u narednu, na koji je znala da svejedno neće da iziđe još sinoć, samo je tražila opravdanje.

Stoga je još popodne, čuvši za žurku koju organizuje brat njene koleginice sa grupe koga nije čestito ni poznavala, odlučila da tamo ode, da se zadrži što duže, da popije više nego što može da podnese, da igra što luđe, ne bi li se izmorila, pa ujutro uspavala i zakasnila na fakultet.

Ideja da uradi nešto potpuno ludo rodila joj se tamo, u tom muškom apartmanu krcatom pripitih mladića i napirlitanih cura. Izbor je pao na tihog studenta veterine koji je stanovao u bloku kraj Studengrada. Kad je i kako pošla sa njim, nije se sećala. Ni ičega drugog. Mislila je da je tako učinila sve u pronalaženju izgovora za posrnulost kod najtežeg ispita, na najtežoj godini, za posrnulost u životu uopšte. Ali je alarm koji je zvonio najružnijom melodijom pola sata posle idealnog vremena da na ispit stigne (kako je mislila), zaustavio neko drugi. Otvorila je oči, ugledala neku drugu, a ne svoju studengradsku sobu, a onda i njega kako joj prinosi kafu.

- Hajde, ustani, možeš ti to. Vratio sam alarm dovoljno da stigneš na vreme. Idi i položi. Znam da možeš...

Položila je. Nije mu se više nikada javila Stid je ipak bio jači od zahvalnosti.

Todora Škoro

( ilustracija: Jovan Bijelić "Devojka s knjigom")

_____________________________________________