EKO ZA SVAKOGA

Piše: Todora Škoro

Pobeda tehnologije nad umetnošću? Mediokritetstva nad genijalnošču?Podilaženje masama ili samo hir velikog pisca? Tek, minulih dana dogodilo se da slavni italijanski i svetski romanopisac i filozof Umberto Eko svoje kultno delo „Ime ruže“, posle tri decenije od nastajanja izmeni, skrati, pojednostavi i tako osiromašeno ponudi svetskom tržištu na kome ona prva, potpuna i slavljena verzija romana živi u više od trideset miliona primeraka, na 47 svetskih jezika, oživljena i na platnu filmom koji je ako ne bolji, a ono bar uz rame pisanom izvoru.

Kako je saopšteno iz izdavačke kuće „Bompiani“, Umberto Eko je iz romana „ izbacio nerazumljive delove, skratio preduge opise, delove na latinskom, ali se suština i radnja romana nisu promenili...“. Izvesno ,tako će se dobiti „Eko za svakoga“, razumljiv, prijemčiv, jednostavan.

Ali – zašto?

Veliki umetnici obično nemaju svom delu (kad je jednom završeno i postalo poznato) šta ni da dodaju, a kamoli da oduzmu. A kad bi im neko drugi ( pa makar to bila deca u školama, koristeći „dajdžestirane“ verzije za potrebe lektire) činili, izvesno im ne bi bilo pravo. Sada, međutim, veliki pisac to čini sam, dobrovoljno, svojevoljno. Skraćuje i pojednostavljuje svoje delo, rizikujući da na sebe navuče odijum eruditske svetske javnosti.

Umbertu Eku milionski tiraži i veća slava nego što je već ima nisu potrebni. Nije mu potrebno ni da se dodvorava masama čiji intelektualni dometi sežu tek do internet-izdanja čega-god ( a originalna verzija roman „Ime ruže“ u tom smislu baš i nije pogodna). Ostaje onda da je ovaj čin velikog Eka čisti hir, ali i hir iza sebe mora da ima neke razloge. Jedan od njih bi mogao da bude, ne podilaženje, nego bacanje u lice rukavice svetskom mediokritetstvu, tako vidnom u ovoj digitalizovanoj eri, gde se živi na brzinu, gde je sve instant, površno, lažno, gde se ima vremena samo za lagane sadržaje... Možda, možda bi to mogao da bude razlog. Da je osamdesetogodišnji Eko tako hteo da osrednjim umovima ponudi prihvatljivu za njih varijantu, da ih nasamari, kao kad se u igri sa detetom, dete ustvari nauči mnogim stvarima, a da to i ne primeti. Sociološki, i dalekosežno, to bi mu bilo ubeleženo kao veliki plus. Međutim, sa čisto umetničkog stanovišta, ovaj čin teško da ima opravdanja jer će u bibliografiji velikog pisca, osim one značajne, objavljene 1980. godine i širom sveta slavljene knjige „Ime ruže“ stajati i ova „osakaćena“. Ili je veliki majstor pera i misli zaista uspeo da i u ovoj novoj verziji stvori umetničko delo ispod koga ga nije bilo stid da se potpiše?

U svakom slučaju, stvoren je presedan koji bi trebalo to i da ostane. Zbog umetnosti,

_____________________________