ВРАТА МОГ СПОКОЈА

ВРАТА МОГ СПОКОЈА

            Могао сам да сатима пиљим у безброј рупица на тим вратима ишчекујући да се из неке од њих појаве сићушна бића, али никад их нисам дочекао. Питао сам се зашто се онда  мајушни отвори зову црвоточине, кад црви никад нису пожелели да изиђу из тих својих рудника (тако сам их замишљао, те црвоточине, једва успевајући да поновим  чудну реч). Старији нису могли да ми на то питање одговоре, или ме уопште и не би чули, бивали су задовољни што сам миран дуго, што им не реметим поподневни сан и што, тако загледан у тамна храстова врата, ни не покушавам да их отворим и уђем у бакину и дедину собу, што је, нама деци, било најстроже забрањено. Поштовао сам то правило, ваљда зато што сам био најмањи, али је  количина мог страха од те заповести била пропорционална усхићењу том величанственом просторијом кад би ме, бака најчешће, у њу уводила, држећи ме за ручицу, као кад бисмо ступали у цркву, и показивала ми њенe безбројне тајне.

            Бескрајно жалим што више не могу да се сетим сваке од ситница на полицама и ормарима, магловит ми је у памћењу и лик мога прадеде у војничкој униформи, са сабљом уз десну ногу, на слици која се пружала од плафона до пода и за коју сам мислио да служи како би баки и деди (а и свима нама укућанима) чувала сан и страх... Јер, прадеда је био тако моћан и храбар на тој слици. Лика, међутим, сад не бих могао да му се сетим, мада су говорили, како сам растао све чешће, да на њега личим. Оно што јасно памтим јесте мирис те просторије, друкчији од онога како је остатак куће мирисао, бакин тихи глас који је увек стрпљиво и нежно беседио и одговарао на моја безбројна питања и бескрајан осећај заштићености који имам док боравим ту. Зато бих, увек кад би ме ко од старијих нечим увредио до суза, или кад бих дошао кући, несрећан због неке наше, дечије зађевице која би ме утерала у плач, силно желео да прекршим заповест, да уђем кроз та забрањена врата и једино тамо, унутра, нађем мир... Нисам улазио. Стајао бих пред њима, дуго јецајући и тако бих се некако смиривао.

            Патио сам због забране дуго и дубоко, све док нисам сазнао да  исто правило постоји и у кући мојих другова, онда ми је било некако лакше. Тада је нестала и моја потреба да стојим близу тих врата, да можда чујем шта се унутра збива. Чак сам одустао и од чекања да се из њих појаве црви. Али бих увек био подјејднако срећан кад би ме бака уводила унутра. Једном, заборавивши да их затворе, и заборавивши да је мени дозвољено да не идем на поподневно спавање па сам остао ту у салону, тик испред њих, чуо сам јасно бакин и дедин разговор. Мало тога сам разумео и био сам ужасно несрећан због тога. Ипак, осетио сам неразумљиву језу кад је деда, пре него што ће најзад обоје задремати, баки рекао:

            „ Зла времена иду, Дано. Бојим се за нашу чељад...“

           

            После дедине и бакине смрти њихова соба је годину, две, можда чак пет, била затворена, нико у њу није улазио. Ја се више ни пред вратима нисам заустављао, а отац и мати су се понашали као да те просторије и нема у кући. Тек понекад, кад су мислили да нико не види, хватао бих њихове тужне погледе уперене ка тамним затвореним вратима, и сузу која би клизнула. Иако школарац, „већ велики момак“, како би умели да говоре старији, нисам могао да разумем кад сам тога дана видео  промену. Отац и мајка су, из своје спаваће собе у другом крају куће, прешли у ту бакину и дедину и нама, деци, тихо али одлучно саопштили да су део куће морали да издају под кирију неким људима, а да ћемо ми  и даље имати остатак целе куће. Први пут сам чуо ту ружну реч, нисам хтео чак ни да поздрављам те станаре  кад сам их виђао, све док ме  мајка није поштено изгрдила због тога. Схватио сам да сам изгубио онај осећај заштићености  већ кад сам први пот после родитељског преласка у бакину собу у њу крочио и стао пред прадедин портрет у ставу мирно. Учинило ми се да више није толико снажан и храбар и да нас не може више онако штитити као некад. На станаре сам се навикао, били су то добри људи, остали су у нашој кући дуго, чак и онда кад сам ја отишао на школовање у велики град, али ми свеједно није било право кад сам младу учитељицу, станарку, затекао пред дедином сликом коју јој је мама показивала. Није ми било право ни кад сам видео, долазећи преко студентских ферија, да у мојој родној кући више нема величанствених старинских ормара и дединне колекције старих новчића које је скупљао цео живот. Ипак, због мајчиног погнутог погледа и њене, већ годинама исте кућне хаљине у којој је била, оћутао сам. Знао сам да је моје школовање скупо, али ми је свеједно  цена продаје наше прошлости, била превелика.

            „Зло је време, сине... Важно је да се ти  ишколујеш, да успеш у том белом свету, а за старине не брини, не жали за њима“, мрмљала је.

            Успео сам. Вољом судбине, или сопственом, постао сам један од најбољих стручњака у својој области, зарађивао све боље, добијао све веће послове, одлазио на рад у иностранство, доносио  кући коју сам био стекао много новца, али кад-гпд бих, уморан, долазио с неког од тих путовања, не бих ни у једној од бројних просторија у  великом стану, налазио онај осећај заштићености  који сам имао у детињству, у бакиној и дединој соби. О томе сам ћутао, бојао сам се да ме не би разумео нико, чак ни моја Дарка, са којом никад нисам причао о соби њеног спокојства коју је, извесно, и она имала у детињству, али је никад није помињала на начин на који сам ја о својој мислио. Да ме ипак разуме, схватио сам кад сам је, у данима пред крај њене прве трудноће, одвео у родни  дом. Кад је крочила кроз тамна, црвоточна врата, застала је насред собе, дуго ћутала, а онда се окренула и рекла:

            „ Овде си, значи, ти стекао  мир и сигурност којим ме данас штитиш и којим ћеш и њега да браниш кад наиђу зла времена...“, нежно се помиловала по стомаку.

            Пришао сам и загрлио је . Осетио сам бескрајну љубав и срећу. Осетио сам понос и задовољство. Трудио сам се да у себи поново остим и ону знану  заштићеност за којом сам вапио, али ње није било. Преко Даркиних рамена погледао сам у прадедине очи и тада сам у очима заштитника мог детињства први пут видео стрепњу. Стрепњу да ли ће моћи сачувати свој дом, своју чељад, да ли ће моћи да им пружи мир Стрепњу сличну мојој док сам мислио о том малом бићу које треба да се роди и коме ја морам да отворим нека врата иза којих ће га сачекати спокој.

            Та мисао ми је дала снагу, ону прадедину.

            „Па ти баш личиш н њега!“, узвикнула је моја жена, а ја сам сада знао и због чега.

Тодора Шкоро

_______________________

            

НЕПРИСТАЈАЊЕ

НЕПРИСТАЈАЊЕ

            Очекивао сам да се пропије. Или да се, мрачан и туђ, повуче негде иза тог новог оклопа у себе и тамо, далеко од свих, поготово од нас њихове деце војује своју битку са болом због мајчиног стања. Погрешио сам. Док је држао налаз у коме је савршено јасно било исписано да мајчин организам, измучен дугогодишњом опаком болешћу која је узнапредовала толико да јој више никакве терапије не би могле помоћи неће још дуго издржати, руке су му тек незнатно задрхтале, али не више од уобичајеног за његових седамдесет година. Поглед, кад га је најзад подигао, био је бистар и директан, а глас миран.

„Ово су глупости!“ – рече и врати ми папир.

„Тата, суочи се са тим, нису глупости“... – тихо сам протестовао. „Дали су јој још месец-два, у најбољем случају пола године живота...“

Само је одмахнуо и отишао према кухињи где је, пажљивије и дуже припремао за мајку салату од свежег поврћа и цријемуша који је ишао да набере чак на периферију.

„Сад је најбољи, млад и сочан... Већ за пар дана неће то бити то...“ промрмљао је док је са посудом спремљеног јела кретао у болницу.

„ Не бој се, нећу јој рећи... шта тамо пише“ – рече још.

„Одбијње“, помислих. Можда је у оваквој ситуацији, кад се човек нађе пред неминовношћу, најбоље не прихватати ту истину, оглушавати се о њу и живети као да је све у реду, као да ће и сутра, и за месец или два све поново да буде у реду кад нам се мајка врати. Неће се вратити, видео сам то и по њеном стању, по истањеној и избељеној кожи која се на мршавим надланицама скоро провидела, по њеном тешком и плитком дисању, сваки пут све убрзанијем. Најзад, и по њеном погледу у коме није било више оне воље и пркоса, оне снаге за коју сам једино знао у њеним очима, којима нас је сво троје, сестру, оца и мене, водила кроз живот и кад је било најтеже, а било је тешких момената на претек.

У посету смо одлазили одвојено. Најпре отац сам, а сестра и ја бисмо заједно, негде предвече, крадом улазили у болницу на задњи улаз и тихо вијугали ходницима до њене собе, како нас не би спазила дежурна сестра и избацила нас напоље јер је време посете давно било прошло. Затицали бисмо је мирну и осмехнуту, главе на јастуку окренуте према прозору иза кога су се беласале крошње расцветалог дрвећа. Нисам знао откуд тај спокој у њеном погледу, али сам веровао да је за њега био заслужан отац који би је нечим разгалио, неком причом из младости, храбрењем или једноставно прећутним држањем за руку. Волели су се увек тако, без снажних  излива, али постојано и нераскидиво целог века.

„Мили моји“, прошапутала би и покретом руке тражила да се сагнемо до изнад ње како би нас истовремено загрлила. Сестра би одмах заплакала, једва гушећи грцај, а ја бих се брзо усправљао, не испуштајући крхку руку из своје и удисао бих дуго и дубоко њен знани мирис косе на лаванду којом ју је увек неговала. Ћутала би неко време, чекајући да се сестра прибере, а онда би питала:

„Како вам је отац?“

Тако би увек о њему говорила, а мене је чудило што пита за њега, кад су управо  неколико сати провели заједно.Збуњен, мислећи да она жели да зна како отац подноси истину о њеном стању смушено бих нешто неодређено одговарао, како јој не бих открио суровост те истине.

„Једе ли редовно? Како спава? Буди ли се често ноћу?“, опет би ме збуњивала.

„Не секирај се. мама, ти за оца, добро је он, мисли ти о себи, скупљај снагу да се опоравиш и вратиш нам се јака и здрава. А отац је добро. Добро је он...“, убеђивао сам је.

„Ти заистза мислиш да неко ко има седамдест може да буде добро?“ – одмахнула је и поновила:

„Припазите га.“.

Поштујући мајчин аманет заиста сам на оца мотрио неколико дана. Јео је можда мање него пре, будио се и устајао једном или двапут у току ноћи, али за његове године то је била уобичајена ствар. И није се ни на шта жалио, чак и кад сам га питао да ли му је добро. Скоро да се обрецнуо на мене.

„Добро ми је. жив сам. Упркос свему, упркос овоме што нас је задесило... Брини ти о мајци, и о себи више, сав си се изгубио, као и твоја сестра... А о мени не мисли!“,

И послушао сам га. До дубоко у ноћ размишљао шта мајци сутрадан у посети рећи, чиме је обрадовати, како се понашати а да то не буде усиљено, извештачено, напорно и њој и нама. Најчешће не бих успевао да смислим ни тему, ни начин сутрашњег разговора, пуштао бих да се све одвија онако како мора. Али бих зато мислио о себи, о томе шта ће бити кад се истина једног скорог дана обистини, кад се са њом суочим у телефонском позиву из болнице у зору (а то некако увек буде у зору!) или, још горе, кад ме истина дочека једног дана мајчиним испражњеним болничким креветом кад јој у неко предвечерје одем у посету и згранут будем угледао  голи душек и металне шипке кревета у коме ње више нема, а коју су „...баш сада одвезли у мртвачницу и жао им је, управо, да управо су хтели да ми јаве, али сам ја ето  наишао...“

Згрозих се. Човек можда може, мучећи се унапред и дозивајући све те болне сцене које ће га кад-тад сачекати, и да разуме шта ће се догађати кад се догоди, и како ће се то догађати ( са незнатним одсдтупањима, у то сам се касније уверио), али оно што не може да зна, што никако не може да појми, јесте како ће се тада осећати. Мучио сам себе таквим мислима, покушавао да их одагнам, али није ишло. Превртао бих се у кревету и питао какве су очеве мисли, каква његова осећања, за сестру сам знао, она би по целе ноћи плакала, то су јасно показивале њене натечене очи, али за оца нисам могао ни да слутим. Мир којим се огрнуо и непристајање  којим је, по мојој оцени, пркосио, нису ми дали да заиста продрем у његову душу. Чуо сам га како једне ноћи у купатилу дуго повраћа. Кренуо сам да му помогнем, па сам одустао. Туга и бол се, кажу, најчешће, и најснажније осећају управо дубоко у утроби, пустио сам га зато да их, бар на тај начин, избаци. И сам сам пар пута повраћао откад је мама у болници.

„Понеси јој ручак данас ти“, рече ми наредног дана. „Уморан сам и велика је жега напољу, она неће замерити“.

Напољу је било тек нешто изнад двадесет степени Целзијуса, није било жеге. Није  ни мајка замерила, само се смрачила, ћутала све време моје посете, а тек на поласку ми рекла:

„Пази на оца...“

Сутрадан, читав сат пре уобичајеног времена, отац је са цегером спремљених намирница за мајку, стајао на вратима куће.

„Идем“, рече. „Боље је  да стигнем на време“.

Отпратих га погледом до капије. Кад ју је подигао једном руком да је затвори, лице му се преобрази у болну гримасу, а другом руком се ухвати негде лево испод груди. И са те раздаљине видех да је моментално пребледео. Кад сам истрчао из куће и хтео да помогнем, само ми одмахну:

„Ништа ми није... Ударих се у проклету браву баш јако... Иди, иди, све је добро...“

Није га било да се врати дуго, а већ је требало и ја да кренем према болници, кад је телефон зазвонио:

„Дођите одмах. Вашем оцу је позлило“, била је штура сестра са одељења.

У „мушкој“ болесничкој соби, смештеној одмах до оне у којој је била мама, затекао сам га, измењеног, непрепознатљивог. У пругастој пиџами, болничкој, местимице поцепаној, коју су му обукли, покушавао је да ме погледа оним одбијајућим погледом. Из боце му се у вену сливала инфузија, а из њега као да је за тих сат или два откад се догађало нешто што нисам знао, исцурила сва ведрина, сва нада, сав пркос и сво оно његово непристајање. Избезумљен, галамио сам ходником за дежурном сестром, тражио да ми објасне, говорио да су погрешили, да је тата добро, а онда ме неко, тако хистеричног, склонио у собу за посетиоце, рекавши ми да се смирим и будем стрпљив, да ће доктор доћи све да ми објасни кад и сам буде знао шта је, кад преглкеда снимак са скенера, магнетне резонанце и не знам чега све не.

Попут робота, седео сам на неудобној столици неко време, а онда се сетио мајке, скочио у намери да одем до њене собе, али ме она иста сестра зауставила.

„Она спава, дали смо јој јак седатив. Тако је боље, док се ово не види шта је“, рече.

Свалих се поново у столицу. Беле расцветане гране дрвећа  махале су с друге стране прозора крај кога сам седео, латице бехара су се разлетале около и ја се сетих једнг таквог пролећа, заправо многих таквих пролећа кад смо сестра и ја били мали, а мама и тата млади, снажни и кад је све ово било бескрајно далеко од нас. Доктора који је, са хрпом некаквих папира сео на столицу преко пута мене и пажљиво, као детету ми објашњавао нешто о „невероватности целог тока болести“, о метастазама, о очевој снази да се упркос томе носи, да чак ништа не осети , једва да сам ишта разумео.

„Каже да је за болест знао... Још пре пет година дијагностикован му је малигни тумор панкреаса. Али се ваш отац отада више није појавио на клиници ради даљег лечења. Не знам зашто. Да ли сте  то знали?“ – питао ме је.

Нисам могао ништа да му одговорим.

„Помислио је да ће се извући... Сви помисле... Пет година је ипак добро парче живота које је добио, с обзиром како овај карцином уме да буде галопирајуће погубан...“, мрмљао је доктор, одмахујући главом док је излазио.

Беле латице с ону страну прозора, развејане изненадним ветром који је почео да дува, летеле су на све стране, завршавајући тако свој кратки нежни живот, све док грана на којој су биле, није остала потпуно гола. Насмеших се горко,. Ту, на њиховом месту већ  сутра проникнуће мајушни плодови који ће да расту и зрију оном моћном силом Природе која не познаје крај. Било је то стабло трешње.

Устао сам лагано, кренуо из болнице, мислећи шта мајци сутра да кажем кад ме погледа оним упозоравајућим погледом и каже ми:

„А рекла сам ти да припазиш на оца...“

Она је осећала, слутио сам то, отац је за своју болест знао, а ја сам само био веома уморан кад сам стигао кући и обучен се бацио на кревет, примакавши телефон узглављу. Једино што нисам могао да знам је да ли ће дежурна сестра, кад ме у зору позове, да каже:

„Мени је жао, ноћас је ваша мама...“ или „Ваш отац је ноћас, нажалост, преминуо.

Тодора Шкоро

____________________

ПРЕСКУПИ ОТКУП

ПРЕСКУПИ ОТКУП

„Не улагуј ми се, не треба ми то. А ни теби. Дај неки динар или иди!“

Човек се трже. Поцрвене, од стида или беса, чак. Крете руком према џепу, па застаде. Наоко, Наказни је био миран. И надмоћан.Није ни подигао поглед на Човека. Та хрпица костију и умашћених дроњака склупчана на тротоару недалеко од цркве, а опет не преблизу месту где су се скупљали остали просјаци, гласно и често врло агресивно вапијући пролазницима за помоћ, та сенка нечега што би требало да буде живот коју су углавном сви пролазници  заобилазили, сад се испречила пред Човеком. Захтевом, протестом, дрскошћу.А Човек је само хтео, гледајући га данима како седи на увек истом месту, тик испред врата старе напуштене зграде и не диже поглед са књиге коју би увек читао - чак ни онда кад крај њега падне неки новчић - само је хтео да размени неколико људских речи... Хтео је... Ни сам више није знао шта је заправо хтео тим глупим потезом  са започињањем разговора, уместо да само удели милостињу и тихо прође. Радозналост, навала саосећања или тек вишак времена - шта га је од тога натерало на проклето погрешан потез да бескућнику удели комплимент како му је избор књиге коју чита добар?!

А није слагао кад је похвалио. Полураспаднута, са тек једном сачуваном корицом са које се једва оцртавао златотиском утиснут знани  наслов, која се  нигде више није могла наћи, привлачила је Човекову пажњу већ данима. Имао је такву у својој библиотеци, али добро очувану и помало скрајнуту на најнедоступнију полицу, немарно, или намерно заклоњену другим књигама, коју би узимао врло ретко, онда кад му у дугим ноћима савест не би дала сна, а осећај кривице у њему васкрсао и морио га, као да је све било јуче...  

Сад је гледао како грубе старчеве руке чврсто држе један њен примерак. Као да хоће да је сакрије, или сачува, Наказни још и прекрсти руке са књигом снажно преко груди. Тад подиже поглед, изазивачки, једнооки, на месту другог ока био је само шав на капку, па му је та обрва и некако цела та страна чела била спуштена, чинећи уз велики рез на другом образу, неподношљив, ругобни  призор.

„Остави ме на миру!“ – одбруси . – „Знам, ти си од оних који никад не  даје, нећеш ни мени сад... Зато иди својим путем...“

Човек га је пажљиво посматрао. Није имао намеру да оде. Нешто друго му је пало на памет.

„Даћу ти, вараш се... Али ако и ти даш мени...“, рече.

Наказни трепну.

„Шта бих ја теби могао да дам?“

„Књигу. Ту коју држиш“.

Из оног водњикавог ока севну сва бол, и презир, и пркос свих понижених света. Прљави, неподсечени нокти зарише се у  похабану корицу, прекривајући наслов „Тајна великог вође“. Изборане старчеве шаке потом попустише стисак, раздвојивши се лагано и књига се на његовим длановима раствори попут лептира. Одозго, човек је непогрешиво могао да види да се отворила на оној глави о издаји, најупечатљивијем делу књиге у коме је аутор, не само савршено документовано, него и литерарно упечатљиво и сугестивно описао двоструки политички живот великог државника, његову дуплу шпијунску дугогодишњу активност која је могла целу земљу тада, ако већ и није, да одведе дођавола.

„Немаш довољно...“ – процеди тихо просјак.

„Чега немам довољно?“ – упита Човек.

„Новца немаш довољно да је откупиш.“

Знао је да скитнице и просјаци умеју да буду чудни, али овај је успео да га изненади. Помишљао је већ да се окрене и пође, да му на поласку спусти пред ноге новчаницу довољно велику да би  могао да се прехрани бар неколико дана, али је све већ отишло предалеко. Сећања су јасно васкрсла на те давне дане кад је неопрезни издавач објавио дело младог професора социологије, не питајући се откуда једном јуноши  сви ти компромитујући подаци о великом вођи, осим ако и сам није био шпијун и ако цела та епизода  није била изрежирана из неког моћног центра, а он, издавач, био изабран само да буде жртвени јарац у тој ствари која се потом одиграла као на филмском платну: тираж је плануо, књига се читала и позајмљивала крадом, али тек неколико дана, онолико колико је било довољно да Политичар буде компромитован, али не и сасвим уништен. Онда је одлучено да се књига забрани. Ту забрану, иако најмлађи саветник у Министарству, имао је да потпише Човек. И потписао је, јер је морао , двоумећи се интимно да ли је  књига заиста памфлет, или је оклеветани можда ипак мало крив... Много година касније схватио  је много тога. Кад је видео како Политичару све потоње владе додељују дипломатске агремане за најутицајније светске метрополе и како њему тиме заправо ни длака с главе није фалила. Жалио је Човек затим младог аутора спорног дела, несрећног професора који је истог дана кад је наступила забрана изгубио посао, све док и њега није видео на пријему у једној страној амбасади како се, додуше успут, али прилично срдачно рукује с Политичарем...

Тада је почео да се стиди. Себе, државних великих и тајних послова, службе која је неумољиво играла неку своју игру не марећи за ситне играче у њој који су ионако у тим играма и постојали да би били срушени. И сам се осећао као један од пиона, искоришћених, додуше не и оборених, јер из министарства се повукао сам, али га је свако вече, кад не би могао да заспи, поглед на највишу полицу у библиотеци, где је полускривена стајала та књига, подсећао на то време. Сада, ту је био и овај чудни старац, заинаћен из неког разлога да му ту проклету књигу не да. Спремао се зато да се свега мане и крене кући.

„Знате ли ви која је цена тога?! – зашкиљи тад Наказни.

Човек се окрете ка њему:

„Чега?“ – упита.

„Цена овог мог унакаженог лица, на пример... Када наиђе камион и удари вас негде на периферији, док се враћате кући, а онда из њега изиђе неколико снажних с моткама и пребију вас, па око исцури, зуби поиспадају... О тој цени говорим коју сам морао да платим само зато што сам овоме овде дозволио да се роди... - рече и стисну поново на груди похабану књигу. „И само зато јер је неко морао  за све да буде крив, а није важно ко...“

Човек га је гледао запрепашћено.

„То сте...ви? Издавач ?!“

„Да, ја сам, или оно што је од мене остало... А ви питате да вам је дам. Како да вам је дам, она ме је коштала цео мој живот... Имате ли ви толико да ми платите?!

Човек лагано поче да узмиче. Једно, срџбом обојено око пратило га је, попут нишана. Кад је стигао кући, попео се на столицу, дохватио скрајнуту књигу, бацио је у пећ и гледао како дуго гори. Ни  после тога није  му било лакше.

Тодора Шкоро

_____________________________

ЖИВОТ НА РЕВЕРС

ЖИВОТ НА РЕВЕРС

            „Потврда о животу, соба 13“.

            Међу неколико излепљених „упутстава“ за клијенте, углавном смушене и у сваком смислу изгубљене људе који су се у реду испред и иза мене тискали, с муком скупљајући у рукама гомиле докумената, папир са овим садржајем залепљен на стаклу пријемног шалтера у великој сивој згради Пензионог фонда, привукао ми је највише пажње. Нисам чекао да ми издају такву потврду, дошао сам да уложим жалбу због неколико неисплаћених пензија, али некоме од ових људи око мене извесно и таква потврда треба, чудио сам се, загледајући профиле и потиљке оних који су стајали испред и криомице се окрећући не бих ли у некоме од, углавном старих људи, препознао онога ко је таквим послом ту.

            Питао сам се како треба да изгледа човек коме овде треба да потврде да је жив, треба ли да буде невидљив, можда, питао сам се и шта та потврда значи, коме она треба и шта на њој једноставно пише...

            „У којој улици живите“, тргнуо ме глас иза шалтера пред који сам дошао.

            Одговорих прецизно улицу и број, нудећи и личну карту али је пуначка шалтерска службеница кроз дебела стакла наочара гледала само папир који сам јој тутнуо. Мене и не погледа. Стави потом параф на мој документ, врати ми га кроз изрез на стаклу и већ гледајући следећег рече: „Оверите ово у соби 28“.

            Са смешком сам помислио да ме бар није послала у собу 13, а она, та соба, имала је затворена врата кад сам крај ње прошао, и никога није било испред , скоро на моје разочарање. Застао сам начас, пожелео чак да закуцам и да уђем, али – шта бих питао?!

„Извините, коме и зашто издајете потврду о животу?“ Избацили би ме наглавачке, пословично нељубазни, какви су, знао сам то. Отишао сам зато до речене канцеларије 28 и  после дугог и непотребног запиткивања младог службеника који се трудио да младост и неискуство на лицу прикрије строгим изразом и односом према странкама, најзад сам обавио оно због чега сам дошао.Грешка ће бити исправљена, следећег месеца могу да очекујем да ми буду исплаћене омашком закинуте пензије. Довиђења!

Враћајући се оним истим дугим ходником према излазу, на углачаном поду спазих папир. Подигох га, била је то потврда о животу, неопрезно испала Петру П. на чије је име гласила док је излазио из канцеларије број 13. Петра, а ни икога другог није било у близини.Отишао је некуд, извесно тамо куда је требало да приложи потврду да је жив, али  и данас, све док се овде поново не врати по изгубљени папир, тамо му неко неће поверовати у  ту очигледну чињеницу..

Лагано уђох у канцеларију, али и у њој не беше никога. Спустих на крај стола документ, кључни доказ у некој административној работи да је неко, тј Петар П. жив. Излазећи, уштинух се за образе. Помислих како је мени то  довољно, али не и сиротом Петру П.

Тодора Шкоро

_______________________

"СТАМЕНА" најлепша родољубива песма

На овогодишњем међународном песничком конкурсу "Песничко пролеће Чукарице" моја песма "Стамена" освојила је прву награду у конкуренцији родољубиве поезије. Додела награда и промоција зборника одржаће се 1. јуна

Клуб писаца Чукарица - Песничко пролеће Чукарице 2012

Обавештење о резултатима конкурса " Песничко пролеће Чукарице 2012 ".

Жири нашег конкурса, у саставу: Светислав Голић Стив - председник , Бранислава Вујачић и Вујица Шћекић - чланови, је донео следећу одлуку :

Љубавна поезија :

Прва награда - Милица Богдановић, Умка, Београд - песма - Највећа тајна

Друга награда - Марина Булајић, Дрвар, БиХ            - песма Неспокој

Трећа награда - Оливера Оља Цупаћ, Чачак           - песма Детелина

Прва похвала   - Љубомир О. Вујовић, Београд       - песма  Будим је

Друга похвала - Драган Вилић         УСА                  -песма  Илузија

Трећа поувала  - Јовица Станимировић, Ниш               - песма На булевару

Родољубива поезија:

Прва награда  - Тодора Шкоро, Београд                 - песма Стамена

Трећа награда - Борисав Бора Благојевић, Ћуприја    - песма Нећу нигде

Прва похвала   - Миодраг Лазаревић, Пожаревац        - песма Куће кречене у црвено

Друга похвала - Драган Недимовић, Београд          - песма Извадите руке из џепова

Трећа похвала - Сара Марковић, Београд                 - песма Било би лепо

Стамена

Не замерите ми

што име јој крштено не памтим

а златним словима би га ваљало

урезати

насред Метохије

Да сија по ведрини и помрчини

да сведочи да све што јесте

било није онако како су зли језици

испалацали

Не замерите ми

што јој не памтим име

била је то јунак-жена

Стамена би се могла звати

доликује  јој

Што деветоро одоји а десето јој  под прсима

што пушку на једном а мотику на другом

рамену је носила

божуром и молитвом пркосила

огњиште грејала

и кад су најљући ветрови дували

и кад су многи јачи поклекли

(нека су им трагови проклети

и глава Лазарева светла нека им суди)

Она је страх преко рамена бацала

јечам пољем с песмом жела

и остајала, остајала

А ја, ја јој се ни крштеног  имена,

не замерите,

не могу сетити

Знам само да је била 

стамена

ТОДОРА ШКОРО

____________________________________

ДУШИ У ПОХОДЕ

ДУШИ У ПОХОДЕ

Онамо иза сâњā

као иза окука

можда магличаста

можда далека

чека нас тиха

самотна

Онамо иза лутања

од хиљаду миља

кад пута мало остане

 и кад је познамо

као у сузи

у роси од смиља

Онамо иза заблуда

кад јутро неко

меко и чедно нас прене

и у наручје тузи  нас положи

 као на скут драге жене

Онамо близу краја

и умора

кад са синора живота

плаветна поља раја

слутимо

Онамо знам

откуд смо пошли

сном или злом вођени

 онамо ћемо је наћи

да опрости нам

Тодора Шкоро

_________________________

ЛЕГЕНДА О ИСАКУ

            Знао сам  да је стар и помало сенилан, али оно што сам видео одузело ми је  занос и одушевљење с којим сам пошао на разговор са најважнијим живим сведоком времена које сам истраживао, времена давно прошлог, никад до краја расветљеног, а опет времена које је значајно утицало на оно потоње, на практично све године мога живота на један чудан, ирационалан начин, онако како на стварност утичу легенде. А Исак, и све у вези с њим, одавно је  постао легенда која је, можда чак и уместо њега, витално живела све ове године, снажна, моћна, своја, одвојивши се  и од њега самог, оставивши га у реалности која га је крњила и осипала, која му је подарила тек  дрхтаве руке што су једва држале штап и поглед замућен мреном који је блудео по соби не успевајући тачно да ме фокусира.

            „Новинар, кажеш? Није вас дуго било... Никада нисам волео новинаре...“

            Ћутао сам. Спреман да истрпим све увреде на рачун свога еснафа, све ћефове овог чудног старца који је јасно показао да нисам добродошао, али ме је ипак примио. Био сам спреман да ћутањем повлађујем и оно са чим се не слажем, само да бих добио  аутентичну причу док не буде касно, док се старац не угаси, а онда би заувек остала само легенда. Требао ми је, ја њему нисам, знали смо то обојица, али ме то није онеспокојавало ништа више него његово мршаво, крхко тело или дрхтави глас, налик дечјем, налик нечему између режања и цвиљења, само не ни налик гласу некада најмоћнијег револуционара и оратора који је умео да са  неколико узвикнутих реченица покрене цео народ, или бар онај његов незадовољни , претежнији део, и да потом мења историју.

            „Сувише си млад. Колико ти је година? Двадесет пет, тридесет?“- упита нагло.

            „Близу четрдесет“ – рекох.

            „Свеједно, и даље си млад, млад за оцењивање туђих истина. Ако то има везе са годинама, а нема, има са искуством, ..“, одмахну руком хитро, учинило ми се нервозно, као кад човек хоће да устане и пође, да прекине разговор, али Исак Нађ није имао куда да оде, били смо у његовој радној соби, био је осуђен на мене и моје присуство  све док ми га не ускрати, а бојао сам се да хоће, разговор је почињао да тече у правцу који нисам желео и нисам знао шта да му одговорим.

            „Детињство је отац човека, знаш ли то?“, упита ме наједаред после дуге и непријатне тишине.

            Климнух главом.

„Моје је било тешко“, настави. „Можда заправо не ни превише тешко, али сам ја њиме био незадовољан. Тесне и бесмислене су ми биле  уџерице и уличице у којима сам одрастао, бесмисао њихове тескобе више ме је притискала него немаштина у којој је парче хлеба намазано џемом било неостварива бајка. Био сам гладан, да, али сам то могао да истрпим. Али сам био и жељан, жељан нечега бољег, и то у себи нисам могао да савладам. То је у мени родило револуционара... Ако је то било твоје прво припремљено новинарско питање, добио си одговор ...“

Било је, признао сам у себи. Али, осим њега, тог првог, имао сам још сијасет питања, чезнуо за одговорима, за искреном и потпуном исповешћу тог харизматичног вође који је имао снаге и полета да поведе револуцију, да је и изведе, а онда, кад је требало да на победничко постоље стане, тамо га није било. Били су тамо неки други, његови другови, бивши другови који су преузели његов барјак и његове заслуге, а да нико није смео после тога да их за њега упита дуго времена.

Сенка издаје која је на њега била бачена, али некако немушто, неубедљиво, без конкретне оптужбе и суђења које би га дисквалификовало, није била довољна, а ни уверљива да затамни све Исакове подвиге  у борби за бољу будућност, напротив. Сви његови ватрени говори, остали су да се као залог тихо чувају и препричавају, да , у годинама које су следиле васкрсну изненада кад нека нова незадовољства нарасту, и некој новој младости постану тесне и бесмислене улице којима ходе, а хлеб те „боље будућности“ им постане горак.

            Исак Нађ је тако, не попевши се на трон револуције, постао и остао вечити симбол бунта, јунак незадовољне младости (а младост је увек незадовољна!), херој и легенда чија је величина са годинама незаустављиво расла, а у оним кризним би слика о њему достизала божанска обележја. Са дистанце од десет, двадесет и више година, проучавајући пре свега студентске протесте, али и радничке, па до оних политичких, партијских, нереално ми се чинило колико га је она страна, која је себе сматрала потлаченом, па онда узимала Исака као барјак у тој борби, глорификовала. Можда зато што је сваком бунту потребан вођа, а  нека нова незадовољства нису умела да изнедре таквог вођу, па су посезала за њим, често бивши у опасности да делују анахроно и чак непримерено примењујући његове методе, цитирајући његове говоре и кад  томе није било места. Таквој слици о себи доприносио је и сам Нађ, правивши понекад политичке скандале тиме што би, противно протоколу, одбио да се рукује са новим премијером на пријемима на које су га понекад позивали, или својим доследним ћутањем на студентским трибинама и демонстрацијама на којима би њему, свом вечном хероју, клицали и еуфорично аплаудирали. Он би се само попео на бину, као кип стојећи у сивом громби капуту, било да је лето или зима и са потпуно непровидним тамним наочарима посматрао ту нову бунтовну младост, ако их је уопште посматрао.

            „Јесам, трудио сам се да их видим“, рече ми, насмејавши се на питање о наочарима. „Али сам их слабо видео, и њих и било шта друго...Вид ме је одавно издао, зато их носим цео живот, а они су у томе тражили некакву симболику слепца, шта ли...“

            Није ме изненадило, мада сам био спреман да и те наочари подведем под његову ексцентричност. Сада, док сам га гледао, ситног и жмиркавог, изгубљеног у великој фотељи у коју је сав био утонуо, некако обичног, први пут сам помислио да све оне необичности које су обележавале његов живот, заправо имају неко разумно, логично  објашњење. Исто онако као што је његов научни рад, објављен у тринаест томова, на тему револуција био је неизоставна литература докторантима историје и социологије и на светским универзитетима, а он сам, међутим, никада није хтео да се прихвати катедре.

            „То би ми нарушило револуционарни имиџ“ – насмејао се.

            Куцнувши тихо неколико пута, у собу и без његовог позива уђе ситна, хитра старица и, ни не погледавши у мом правцу, дође до Исака, прекри му колена вуненом деком, спусти на сточић три разнобојне таблете и остаде да стоји крај њега.

            „Моја Клара“, представи ми је. „Она је власник мог живота последњих четрдесет година. Она зна шта је за мене најбоље и ово сада нама двојици поручује да је разговор завршен, јер моје старо тело и ум треба да се одморе...“

            Збуних се. Нисам очекивао да ће посета да траје тако кратко, да ће тако брзо и нагло да се заврши, а ја још нисам успео да сазнам ни делић онога што ме је занимало, мене лично, а и мог уредника који очекује да се вратим са ексклузивним текстом и одговором на главно питање које чак нисам стигао ни изокола да поставим. Промешкољио сам се на фотељи, већ видећи како ће нови број мог магазина да остане без икаквог, а камоли егзотичног текста, и не знам да ли ми је било жао или драго због тога, јер у ово кратко време које смо провели заједно Исак ми је постао некако чудно драг, некако мој, и не знам како бих успео да само у једном тексту, макар и да сам био у прилици да га комплетног завршим, сместим цео један необични живот, а поготово не знам како би његова евентуална исповест и објашњење деловали сада, колико би променили слику о њему и да ли је уопште та слика требало  да се мења.

            Молећиво погледавши Клару, он ми се обрати:

            „Иако сам уверен да знам твоје кључно питање због кога си дошао, молим те да га напишеш и ставиш  у овај коверат. А ја ћу теби дати, ево овде у овој фасцикли, све оно што ће ти бити довољно за тај твој текст. И то какав текст!“

            Био сам потпуно пометен. Гледао сам у коверат, несигуран да ли сам га добро разумео, а онда сам ипак, док су ме њих двоје нетремице и без речи посматрали, исписао на папиру питање које ме је мучило, које је, неодговорено, лебдело скоро пола века, а то је – зашто је Исак Нађ одбио (а знао сам да је одбио) да стане на чело државе после револуције. Док сам му пружао залепљен коверат, насмејао се, пружио ми исти такав и рекао:

            „А ево теби краћег и сажетијег одговора на то твоје питање. Кад стигнеш кући, прво њега прочитај, па ако сам погодио шта си хтео да ме питаш, онда узми и ишчитај целу ову моју исповест у фасцикли и објави је. Ако нисам погодио, заборави и на овај разговор и на било какав текст о мени.

            Испратила ме до врата само Клара, он је, чини ми се, одмах задремао.

            Коверту сам отпечатио још у приземљу њихове зграде. Писало је:“Нисам могао то да урадим. Видећеш зашто, по папирима у фасцикли!“

            Био сам импресиониран, пожелео сам да одмах ту, на степеништу, распрострем садржај фасцикле и сазнам  мистерију, али сам знао да неко може наићи и видети ме, зато сам пожурио кући што сам брже могао. Прво сам телефоном позвао уредника, еуфорично му саопштио да имам ексклузиву, имам исповест, имам све одговоре, ма, да имам текст за Пулицера, брбљао сам без престанка, док ме он није нагло прекинуо:

            „Зашто?“

            „Шта – зашто?“, упитах.

            „Зашто није хтео да буде председник?“

            Тек тада схватих да то још не знам, да ме одговори чекају у дебелој плавој фасцикли и некако промрмљах то уреднику, покушавши да му објасним мој и Исаков договор око питања и одговора, око дозволе за текст, око тајне коју крију списи које ми је дао.

            Са друге стране жице зачу се уздах.

            „Видим, успео је да те потпуно слуди, стари ексцентрик. Али, хајде баци се на читање и на писање текста и донеси ми га сутра у редакцију“, рече и спусти слушалицу.

            Рукама које су ме, неконтролисано дрхтећи, подсетиле на старчеве, отворио сам фасциклу и истресао њен садржај. Била су то документа, печатирана и потписана, лекарски налази. Загледах се у заглавља, сва су била иста, са именом др Кларе Кон, специјалисте неуропсихијатрије. Помислих да ми је сенилни старац грешком дао нека документа своје туторке које је, ето, изгледа лекар-психијатар, и већ сам хтео да папире вретим у фасциклу и истог трена му их однесем у стан, кад испод папира испаде црни роковник на коме је писало „Мој јадни Исак“. Отворих га и видех да је то Кларин дневник, писан руком, у коме је, редовно, годинама, писала о Исаку Нађу, свом штићенику, веренику, пријатељу, шта ли јој је био, али опсервацијама доктора, са свим описима његових хистеричних и агресивних испада са којима се борила деценијама и од којих га је лечила.

            Зору сам дочекао будан. Око мене су лежали папири, дијагнозе на латинском, рецепти за најјаче неуролиптике и Кларин роковник са хиљадама исписаних редова у којима , али више између њих, сам  видео сав бол и очај једне напаћене душе коју би свако ново помрачење свести, макар било и краткотрајно, рањавало још више. Нисам баш најбоље разумео о којој се болести радило, али је суштина била у томе да је Исак био свестан да, опхрван таквом болешћу, не може да се прихвати одговорног државничког посла.

            Бауљајући од умора и шока, отишао сам до поште. Старчеву коверту у којој је писало „нисам могао то да урадим...“сам ставио у другу и послао је на њихову адресу. Дописао сам: „Фасциклу ћу оставити код портира у Вашој згради. Нисам, ето, могао ни ја...“

            После два дана  уредник ме је нервозно позвао телефоном да чује кад ћу му донети текст, а  ја сам му само уморно одговорио:

            „Нема приче, нема ту ничег, старац ме је изиграо“.

            А пола године потом, сазнавши на вестима да је Исак умро, отишао сам до њиховог стана и старици, сломљеној од бола, вратио плаву фасциклу.Клара је само тихо рекла:

            „Хвала вам, добри човече“.

Тодора Шкоро

______________________