Na pustoj međi
Kao ljuske oraha
izbrazdani okrugli
otvrdli od duvana i rada
žuto smeđi poput tog
oraha na međi
strikove i naše njive
Takve ih pamtim
te prste dedine
dok zalud tražim krošnju
u poljima nekada našim
i spojenim i razdvojenim
orahom stoletnim
koga poseče lani rekoše mi
moj brat
Kako da sad dedu pamtim
kako da ga se setim
kad nema koštunjavih plodova
da ih međ prstima mazim
Todora Škoro
ПРЕДИВНА! Ова је пјесма више суза вриједна...
ОдговориИзбришиDa li češ mi verovati, dragi Miro (a znam da hoćeš!) da sam, kad je ova pesma iz mene grunula, prvo na tebe pomislila. Na tebe i tvoje daljine, i na to kako ih i mi koji smo ostali ovde itekako imamo, u posečenim orasima-međašima, u razorenim sinorima, u zaboravljenim dedinim ogrubelim a beskrajno nežnim prstima... Tebi veliki pozdrav i pomisli kako daljina i nema, kad je, evo, potreban tek jedan mali zapis pa da se daljina pretvori u bliskost (pesničku, ljudsku...)
ОдговориИзбришиИзговореном ни додати ни одузети... Хвала Ти!
ОдговориИзбришиMiro, hvala tebi!
ОдговориИзбришиNežna pesma. Duboko lična emocija koja sažima gorčinu (zbog) svih opustelih zemalja (oranica, njiva, voćnjaka...) i prerasta u grcaj, svih...
ОдговориИзбришиVeoma dojmljivo i snažno.
Hvala, draga emo-serpice. Pomislim ponekad da je zemlja kao posesivna majka. Najpre te pusti da odeš, budeš svoj, čak zaboraviš na nju, a onda, u nekimim vremenima počne neodoljivo da te ponovo privlači sebi. Iznenadnim i živim sećanjima ili istinskim povratkom. Starenje? Možda. Tebi pozdrav!
ОдговориИзбришиpostoje simboli prošlih vremena za koje se vežemo tako snažno i kad njih neko uništi, kao da nam je deo duše umro sa njima.
ОдговориИзбришиipak! sigurna sam da sećanja i osećanja koja ona zrače nikada ne umiru!
i... jeste pesmu lična emocija iznedrila, ali se u njoj mnogi mogu pronaći...
Bravarice, razumela si moje osećaje... A osećaji rođeni u najranijem detinjstvu, kao i slike koje upamtimo, najduže traju i najsnažniji su. Hvala na poseti :)
ОдговориИзбриши