POSLEDNJA

„Još jedna, još samo jedna pa krećem...“ Skoro da nije ni mahnuo, nego je tek podigao vitki, od lošeg duvana požuteli kažiprst, a umorni stari konobar je već kretao prema njemu noseći u ruci čašu najljuće rakije. Spustio je piće na sto, ali ovog puta mu ništa nije rekao, nije ga pogledao ni prekorno, ni molećivo, a umeo je to. Jednom, ispričao mu je kako veoma liči na njegovog sina, davno otišlog negde na kraj sveta, gde se izvesno propio ili nekako drukčije propao, pa više ni ne piše. Tada, nije ga ganula ta priča. Nije razumeo tugu oca zbog sinovljevog posrnuća. Posrnuće sina već jeste. I sam je bio posrnuli sin, posrnuli čovek. Nije mu zato trebalo da ga neki ostareli tužni konobar na to podseća. Seta i brižnost starca koji mu je poslušno donosio „još jednu“ u njemu su znali da izazovu neki nerazumljivi gnev pa je tog starog kelnera više mrzeo što je ovaj više nežnosti prema njemu pokazivo. Ne, međutim i ovoga puta.

„Pričaj mi o sinu“, reče mu tiho.

Starac se zbuni. Ćutaše neko vreme.

„Pričaću ti onda ja. O sinu. I o ocu. Pričaću ti priču koju možda znaš. O sinu koji nije bio dovoljno dobar ocu, o sinovima koji nikada nisu dovoljno dobri očevima. O ocu kome gordost ne dozvoljava da prigrli i voli sina, makar on i ne bio dovoljno dobar, iako zna da sinovi treba da se vole, oni nisu kao prijatelji, prijatelje ceniš...I onda, tako razdvojeni, tako udaljeni svoje bolove utapaju u još jednoj, i još jednoj. Sve do one poslednje... Razumeš li tu priču, starče?

Ćutao je pognut.

„Ova koju si mi sad doneo poslednja je čaša moga oca. Čaša za njegovu dušu. Juče sam ga sahranio. Seljani su mi s ustezanjem priznali da je govorio godinama kako je ljut na mene, a ja, ja sam moj dobri starče, pod njegovim jastukom našao sliku nas dvojice iz mog detinjstva na kojoj me snažno grli i na kojoj se u njegovim očima vidi ljubav, a ne ponos...

Suze kanuše na drhtave staračke ruke.

Todora Škoro