Uslišena molitva

Blago razdvojenih usana romorio je molitvu, bezglasno. Hiljaditi put ? Ili više? Nije znao. Osećao je da mu je jezik već skoro utrnuo od brzog, neprestanog pomeranja, tvoreći u ustima reči molitve kao kad bi ih izgovarao glasno, samo se one nisu čule. Čuo ih je samo on u glavi, u duši kao da još nije, zato ju je ponavljao, predano, očekujući da ga ta kratka molitva od samo par reči umiri, mir mu je bio potreban iznad svega.

Nekoliko meseci je prošlo otkad je došao u taj najudaljeniji, najzabačeniji manastir, veoma skroman i nekako kao zaustavljen u vremenu. Namerno je birao baš takav kad je zalupao na dveri tog božijeg doma, pa ipak, bio je malo iznenađen ugledavši metalne krevete pokrivene slamaricama i monahe kako se umivaju polivajući jedan drugog vodom iz krčaga ispred konaka. Ovde je sve bilo istinski skromno i istinski staro, kao da gleda one crno-bele fotografije od pre čitavog veka, ali mu je to odgovaralo. Slika tihih, krhkih monaha koji kao da lebde a ne hodaju manastirskom portom, ostaće mu zauvek u sećanju, dok je neodlučan, skoro uplašen, stajao pred igumanom oštrog i bistrog pogleda.

„Zašto hoćeš da ostaneš?“, pitao ga je sedi starac pogledom mu prodirući u dušu da je bilo skoro bolno.

„Želim da nađem mir“, zamucao je.

„Svi žele. Retki ga nalaze. Pa i ovde. Veruješ li da ćeš ga ti naći?“

„Ne znam. Znam samo da sam ga tamo izgubio, zato sam odande i otišao. Možda ga ovde i ne nađem, ali ću bar sačuvati dušu. Tamo bih i nju izgubio“

Klimao je sedom bradom dugo kao namerno držeći pridošlicu u tom skoro neprijatnom položaju, a onda se bez reči okrenuo i pošao prema maloj drvenoj crkvi.

To je bilo sećanje koje će nositi uvek, ma šta da se desi. Čudna dobrodošlica? Ili prezir? Otpor prema svemu što dolazi spolja, zaprljano, ružno, samoljubivo u vrhunskoj potrebi da pomogne samo sebi... Nije znao šta je od toga starac pomislio, ali ga bar nije odbio. Uskoro, do njega, zbunjenog, ostavljenog nasred dvorišta, došao je mlad monah i skoro neprimetnim klimanjem glave pozvao ga da krene za njim.

Sobičak od tek nekoliko metara kvadratnih, sa metalnim krevetom i ispupčenom, prepunjenom slamaricom, drvenom stolicom kraj njega i raspećem iznad uzglavlja na zidu dočekao ga je skoro nevoljno, činilo mu se, možda zbog premalo svetla koliko je moglo da prodre kroz majušni prozor na zidu, visoko postavljen, skoro uz tavanicu, tako da se pogledom na njega moglo videti samo parče neba.

„Samo parče neba, to sam ustvari i hteo...To i ništa više. I mir, ako mi je suđeno da ga nađem“, mislio je kad je ostao sam dok su se vrata za mladim monahom tiho zatvorila. Niko mu nije zakucao niti ušao čitav dan. Čuo je samo ritmične udarce sekirom, nekad slabije, nekad snažnije, i to ga je uspavalo

.

Zvono za večeru odjeknulo je praznim dugim hodnikom, a šarke na metalnim vratima na kraju zakloparale su i zaškripale kad ih je debeljuškasti dobroćudni stražar otvorio da propusti njih desetak iz bloka C prema menzi. Adama, koji je bio pretposlednji u tom nizu dodirnu blago po ramenu i skoro očinski mu reče:

„Ovo je tvoja poslednja večera ovde. Neka se više nikada ne vratiš. Bio si dobar zatvorenik, takvog ne pamtim. Voleli smo te i svi mi, stražari, i osuđenici. To ti nikad nisam rekao, sad želim da ti kažem. I da si dobar čovek, to hoću da ti kažem“, govorio je, a na Adamov začuđen pogled jer on je bio jedan od onih stražara koji nikada nisu pričali sa zatvorenicima, samo je oborio pogled.

„Da, bio si dobar...Dobar si čovek, mislim...Skoro da ne mogu da verujem da si mogao da...“ Onda se ućutao, spetljao, pocrveneo pa brzo mahnuo njemu i ovom iza njega da prođu, kako bi opet zaključao vrata.

U menzi su svi znali da sutra izlazi. Posle sedam godina provedenih zajedno sa njima skoro da mu je bilo žao što ih napušta, svašta je od njih naučio, mnogo čemu je i on njih poučio, upoznao ih u dušu tako da sa mnogima nije ni bilo potrebno da razgovara, razumeli su se ćuteći. Bili su svi nekako veseli, znao je da je to zbog njega, zbog njegovog izlaska na slobodu i zato im je bio zahvalan, znao je da to nije poza, jer ma čiji izlazak odavde bio je znak za svakog od njih da ima nade, da život negde tamo postoji i čeka da mu se vrate. Adam međutim nije mogao da se otme rečenici „ne mogu da verujem da si mogao to da uradiš“ izrečene maločas. Brujala mu je u glavi dok se opraštao redom sa svima, obećavajući jednome da će da prenese pozdrave, drugome da će da poruči ženi da promeni advokata i da obiđe staru i bolesnu majku.

„Ne mogu da verujem da si učinio to!“

To isto rekla mu je i žena pre sedam godina kad mu je bila u poseti, u tom istom zatvoru, jedini put. Više nije došla. Nije mogla da poveruje ni da nije ni da jeste učinio to, pa ga je napustila, iselivši se u drugi grad sa decom koju nijednom nije poslala da ga vide. Da li joj zamera? Da li zamera dobroćudnom stražaru koji posle sedam godina kaže da ne može da veruje da bi on bio sposoban da to uradi. Da ubije čoveka. Za to delo je bio optužen i posle dugog i mučnog procesa gde je bilo možda nedovoljno dokaza za tu tvrdnju, ali mnogo manje dokaza da je nevin, dobio je deset godina zatvora. Nije se žalio. Nije imao snage. A nije ubio, ali je to znao samo on, zato je bilo teško poverovati u to, i njegovoj ženi, i stražaru, verovatno i ostalim zatvorenicima sve ovo vreme, mada oni među sobom nisu govorili na taj način pa nije mogao to ni da zna.

„Ubili ste čoveka?“ pitale su oči s mukom se naprežući da se ne rezrogače dok su gledale njegovu molbu za posao.

„Odležao sam u zatvoru kaznu od sedam godina za to delo“, odgovori mirno gledajući te oči.

„Ubili ste, znači?“

„Robijao sam, znači“

Ustajao bi i odlazio, ostavljajući tako brojne razrogačene oči bez odgovora u koji svejedno ne bi poverovale. Ljudi su verovali u ono što su hteli i on tu ništa nije mogao.

Iako je za zatvorskih sedam godina bio naučio tri zanata, a fakultet matematike dovršio (što mu je omogućila zatvorska uprava kao primernom štićeniku), iako sa trideset tri godine nije bio ni prestar da tek sa nekim poslom počne, pitanje koje bi se isprečilo na njegovom povratku u život „znači, ubili ste“, nije mu dalo dalje od zida nepoverenja, odbijanja, zgražanja skoro. Prestao je da traži posao. Pokušao je da sebi olakša odlazeći par puta na skupove bivših zatvorenika, ali ni tamo se nije dugo zadržavao jer su nastojanja ekipe psihologa bila usmerena u pravcu pokajanja osuđenih, suočavanja sa njihovom krivicom, a on jednostavno tu nije imao šta da traži. Nije ubio, nije bio kriv i to je jedina istina koju je uspeo da sačuva, jedino njegovo blago u životu, mislio je, ali kad god bi to izgovorio, shvatao bi da to bogatstvo postaje balast, nevolja skoro. Nije više zato ni izgovarao tu rečenicu. Ustvari, prestao je i da razgovara. Ma s kim. Povukao se u kuću, ćutao i jedino što je činio pravio je sitne komade nameštaja koje bi potom, krišom, noću, ostavljao ispred siromašnijih kuća na periferiji, i brzo se sklanjao. Želeo je da veruje kako je koristan, kako nekome znači što je živ, što ima zlatne ruke.

„Imaš zlatne ruke“, reče mu mladi monah dok ga je, sedeći u hladu ispod manastirske kruške, gledao kao glača drvenu klupu koju je bio tek napravio. “ Gde si to naučio?“

„U životu. Onom tamo“, odgovori.

Postzatvorska odiseja u spoljnom svetu naučila ga je da je bolje da bude neodređen. Nije imao nameru da krije, igumanu je ispričao svoj život, zapravo poželeo je da mu ispriča, ali ga je on, isto kao ono kod dolaska na kapiji, prekinuo:

„ Nisi ubio, kažeš? A odležao si? Dobro...“

I opet ga je pogledao onim svojim pogledom koji bolno prodire u dušu i dodao:

„Nije na čoveku da sudi. Samo Gospod to sme. Idi sad. Treba da ideš“.

Pošao je, smušen, prema trpezariji, bio je njegov red da postavi za večeru, kad ga iguman pozva.

„ Nisi me razumeo. Mislio sam da treba da ideš odavde, da se vratiš tamo, tamo gde su ti dužni osudom kojom te proganjaju, da im je oprostiš. Ovde nisi nikom dužan. Ni bratiji da im praviš nameštaj, ni Bogu, to vidim iz tvog pogleda. Njima jesi. Dužan si im da povuku svoju osudu, da se pokaju, da te prgrle a i da ti njima oprostiš. Ali je rano za to. Niste spremni ni ti, ni oni. Zato ostani ovde još neko vreme. Svevišnji će već dati znak za tvoj povratak .“

Shvatili su tako, i iguman i Adam, da od njega, novog iskušenika, istinski monah nikad neće biti i Adam nije znao da li ga je ta činjenica umirivala ili onespokojavala. Tek, divio se tom sedom starcu kako je lako, i jednostavno, shvatao istinu, prihvatao je i tako se činilo da upravlja njome, da upravlja sudbinom čak, kao što upravlja tim manastirskim bratstvom. Upitao ga je jednom kako to uspeva.

„Ne opirem se. I imam strpljenja. I umem da praštam, sebi i drugima. Sve to što ti ne umeš i teško da bi ikad naučio. Zato ti i kažem: idi, ali tek kad dođe vreme...

„Kad dođe vreme, kad dođe vreme... stalno govoriš: kad dođe vreme... Kad će da dođe, je li sad vreme da mi ispričaš svoj život, ceo, a ne samo u delićima?! Hoću da znam sve, inače neću ući u taj tvoj život zauvek, da znaš...“

Gledao ju je tako rasplamsalu, vatrenu, kako po ko zna koji put, i na razne načine, pokušava da od njega dobije „celu priču o njegovom životu“. Zasmejavalo bi ga to, a nju ljutilo, pa se durila dugo. Skoro da nije mogao da u toj razdraganoj, poletnoj ženi prepozna ono slomljeno biće koje je, u jesenji sumrak, polugolo i boso, uplakano, zatekao kraj reke gde je skupljao suvarke za potpalu manastirskih peći i za koje nije shvatio šta smera nego se samo pitao šta žena sama traži u toj pustoši, sve dok nije naglo, bez dvoumljenja skočila u mutnu i brzu reku. Skoćio je za njom odmah, izvukao je za dugu umršenu kosu na obalu i tako mokru i drhtavu odneo u manastir.

„Sećaš se da sam ti govorio kako Gospod uvek pošalje znak. Poslao ga je“, prvi put nasmešen, promrmljao je iguman gledajući Roksandu kako se oporavlja, i kako joj se jedino kad se Adam pojavi u njenoj sobici, lice ozari.

Adamu, spremnom da protivreči i da se brani, iguman bi samo odmahnuo i izlazio, ostavljajući ih same u polumraku ćelije gde bi mu ona u duge večernje sate govorila o tragediji u kojoj su joj stradali otac i brat, posle čega nije želela da živi, a on bi je dugo i nežno držao za ruku, sve dok se jednom nije usudio da kaže:

„Želim ja da živiš. U mom celom životu. Zauvek.“

Sva bratija ih je ispratila poželevši im sreću, a stari iguman je Adamu na polasku rekao:

„Ona je imala paklena iskušenja, u tebi vidi spas, zato biraj momenat kad ćeš joj sve ispričati o svom usudu. Možda bi sve razumela i sad, ali je ipak bolje da joj to kažeš kad dođe vreme. A Bog će ti i za to poslati znak. „

Bilo mu je teško da Roksandi prećutkuje, krije, vešto izbegava odgovore o svom životu, ali Adam jednostavno nije znao da li je došlo vreme da joj sve ispriča, bojao se hoće li mu verovati, suviše njih u njegovom životu „nije moglo da veruje da bi on ubio čoveka...“

„Došao je“ – promrmljao je tiho toga dana.

„Ko je došao?“ bila je zbunjena

Uzdahnuo je.

„Došao je momenat da sve saznaš. Stigao je hitan poziv iz tužilaštva i policije, moram odmah tamo...“

„Pa ti nisi ništa učinio!“ vrisnula je, a Aadm je shvatio da prvi put od one kobme tragedije čuje da neko njemu izgovara tu rečenicu i to tonom apsolutnog verovanja u to.

„Ne znam, videćemo. Spremi se, idemo zajedno.“

Tužilac ih je primio odmah, bio je tu i šef policije, a uskoro je stigao i sudija, onaj isti koji je Adama osudio na deset godina za ubistvo. Gledali su se među sobom i u pod naizmenično, a onda je istražni sudija progovorio:

„Pogrešili smo, strašno smo pogrešili... Ubistvo na obali za koje ste vi odležali sedam godina počinio je neko drugi. Priznao je, kad je uhvaćen zbog novog ubistva. Sve je detaljno opisao i pružio neoborive dokaze u istinitost tog iskaza... Šta da kažem...greška... jako nam je žao...

Adam ga je mirno slušao. Sudija, skrivajući neugodnost, nastavi:

„ Možete tužiti državu za odštetu. Dobićete veliki novac za tu nepravdu... Značiće vam to u vašem novom početku u životu. I naravno, mediji su vam na raspolaganju u ovom vašem slučaju rehabilitacije... sve što želite. Ali eto, događa se. Greške se događaju...

Adam podiže pogled sa njihovih usplahirenih lica na Roksandu koja je stajala iza stolice na kojoj je sedeo. Niz obraze su joj bile već bile skliznule dve suze, ali joj je lice bilo svetlo, mirno. To je bila jedina nagrada koju je čekao celog života.

Todora Škoro

_________________