SA DODELE NAGRADE "PESNIČKE RUKOVETI"

„Danas sam svojim krikom

probudio neke ljude.

Neka žive!“

Zlatna plaketa za pobednika

Todora Škoro čita pobedničku pesmu

Saša Skalušević uručuje nagradu

Mokranjčeve rukoveti tek su utihnule, ali je nad Krajinom ostala pesma. U grlu, na papiru, u srcu. Posle višednevnih svečarskih dana posvećenih velikom kompozitoru Stevanu Stojanoviću, u Negotinu je održana i pesnička manifestacija – jubilarne, dvadesete „Pesdničke rukoveti“. Na Malu Gospojinu družili su se pesnici  Timočke Krajine i njihovi poklonici u Domu kulture na večeri na kojoj je predstavljena pobednička pesma i njen autor, ali i poslednja četiri broja „Buktinje“, časopisa za književnost Krajinskog književnog kluba.

Mala varoš, ali ume  srcem  zvonko da peva... To bi bio utisak namernika koji kroči u Negotin. Reč, izvorna, srpska, neotuđena, iznad svega im je. U stihovima ovdašnjih poeta i sad kao da se odnekud čuje glas Svetog Save., Kneza Lazara, Vuka, Dositeja... Ima i sete i nostalgije za tim junačnim vremenima u njima, ali više pregnuća da tako i ostane. Profesor Ljubiša Rajković Koželjac, pesnik, dobitnik Vukove nagrade, ali i entuzijasta u sakupljanju narodnog pesničkog blaga jedan je od njih. On je i predsedavao žirijem ovogodišnjih Pesničkih rukoveti i odlučio da je pesma „Pismo kćeri u tuđini“ Todore Škoro najbolja.  Adam Puslojić, pesnik, prevodilac i član Rumunske Akademije nauka, bio je takođe tu. Besedio o Vuku i Dositeju, nadahnuto, kako inače čini. I uvek je tu, u Krajini da podrži  pesmu i pesnike. Pola u šali, pola u zbilji, tvrdi da kao mesto boravka, zvanično, navodi - Beograd i Kobišnica. Ali on samo ne govori, nego i čini tako. Uvek je, kad Negotincima treba podrška, rečita, glasna, pesnička, tu, u svojoj rodnoj Kobišnici, i sa njima. Bio je i te malogospojinske večeri u Negotinu, čestitao pobednici Pesničkih rukoveti, podržao mlade timočke pesničke nade, s pažnjom slušajući njihovu poeziju, podičivši se i time da je Krajinski književni klub, i on lično, imao čast da učestvuje u otvaranju  minulih Međunarodnih susreta pisaca u Beogradu, ali i da učestvuje u zvaničnom programu upravo završenog Vukovog sabora u Tršiću, predstavljanjem časopisa Buktinja, posvećenih Vuku i Dositeju.

Goran Vučković, glavni urednik Buktinje, neumorni pregalac krajinskog književnog kluba, dobar domaćin gostima te svečarske večeri, predstavio je detaljnije časopise, ukazao na neophodnost očuvanja tradicije i britke i čiste reči pesničke, ali onima koji su to veče bili prisutni u Sali negotinskog hrama kulture to se i nije moralo govoriti, oni su toga svesni, počim su bili tu, sa poezijom u srcu i žarom u očima. Baš tako su izgledali i zvučali dok su čitali svoje divne pesme Saša Stanimirović, Danijela Pavičić, Tamara Lucić-Dinić i drugi mladi pesnici zastupljeni u Buktinji. Aplauz i za njih, buran, od srca. Od brojnih starijih kolega pesnika, već znanih. 

Dragoljub Firulović Firul 

Kad je predsednik Krajinskog književnog kluba Saša Skalušević pobednici rukoveti Todori Škoro iz Beograda predao povelju i zlatnu plaketu, zahvalivši se domaćinima na ukazanoj časti i priznanju, ona je govorila o svojoj poeziji, osvrnuvši se na usud ovdašnjeg naroda, na seobe, one pečalbarske, ali i  seobe u ratu, seobe u vreme i nevreme, seobe koje nisu uvek geografske, i o tuzi i bolu koje one uvek nose, o čemu i peva njena nagrađena pesma „Pismo kćeri u tuđini“ . Aplauz koji je usledio bio je potvrda njenih reči da „ova pesma koja peva o kapijama-čekalicama kao da se obraća upravo ovdašnjim majkama i njihovim otišlim kćerima...“

Na kraju večeri krik. Istinski. Iz grla Adama Puslojića, posle koga je, ne zbunivši prisutne, svikle na njegov neobičan temperament, izgovorio pesmu svog kolege i sugrađanina

„Danas sam svojim krikom

Razbudio neke ljude.

Neka žive!“

Majstora  pera i kičice, ali i vrsnog baritona, autora ove kratke forme, negotinskog umetnika Dragoljuba  Fiulovića Firula, slikara i pesnika, domaćin večeri Goran Vučković zamolio je da iziđe iz publike i da na najlepši način, pesmom završi ovo lepo druženje. Učinio je Firul to, ovom danu u čast. Zapevao iz sveg glasa vlašku pesmu „Živote, živote...“ Probudio tako neke ljude. Neka žive!

A prisutni su ga burno pozdravili i poslušali. Život se, uz pesmu i svečarsku malogospojinsku trpezu nastavio do u noć.

Jubilarne dvadesete pesničke rukoveti su utihnule tek pred zoru.

Tekst i fotografije: Ivan Ignjatović