Okamenjena

            Mislila je na čarapu, pocepanu visoko na butini, i nadala se da žica neće da krene naniže i otkrije pogledima znatiželjnih taj peh. Suknja od crnog tvida sezala je do pola kolena, kako dolikuje, a ta prokleta čarapa je bila baš tanka i poderala se jutros kad ju je  navlačila. Drugi par  nije imala u kući i zato sad plaća danak tom ženskom neoprezu i to je opterećivalo više nego što je trebalo. A crna je, naravno da je crna i videlo bi se ako žica krene. „Valjda neće“, pomisli.

            Požele da skine tamne naočare, ali  shvati da su joj suze još sinoć usahle, a i inače nije mnogo plakala u ta dva dana, ne zna zašto, možda će kasnije plakati, sad ne može. Shvati da su joj, dakle, oči manje crvene, manje natečene, manje izgubljene nego što bi to trebalo da bi stotine pogleda, kao nehotičnih i ovlašnih, a zapravo ispitujućih do srži, bile zadovoljne i zadovoljene. Umesto toga naočare samo  bolje namesti na nosu.

            Trnula joj je i ruka, savijena u laktu, koju je pridržavala, stišćući je u pravilnim, samo njoj znanim razmacima, sestra njenog muža. Drugu bi čak povremeno prebacila preko njenih ramena obgrlivši je onako kako nikad do tada nije. Nikada za dvadeset pet godina braka sa Petrom nije bila ni približno bliska sa njegovom sestrom. Sad je osećala kako joj je ta njena ruka na ramenu teška, kako je peče. Smetala joj je i avgustovska žega paleći je po sveže ofarbanoj, u punđu zategnutoj crnoj kosi. Kapljicu znoja, stvorenu negde u vlasištu, koja se neumoljivo sporo slivala niz potiljak, zakrivudavši prema uhu, pa pored, preko žile kucavice, osećala je kao nož koji je para.  Nije je otrla maramicom koju je inače držala stisnutu u šaci.

            I leđa su je već bolela, i tabani joj goreli od neudobnih, preuskih elegantnih cipela, ali se nije pomerala. Kao slika, onakva kakvu želi da vidi taj veliki skup, stajala je okamenjena. Prava prilika skrhane udovice.

            Prvu lopatu bačene zemlje koja je potmulo odjeknula udarivši u poklopac sanduka,  dočekala je skoro sa olakšanjem. Ali je znala da mora da izdrži, a onda, kad večeras bude pala na kolena nasred njihove zajedničke sobe, može da vrišti, da urla, da pusti da je bol satre. Ali to mora u osami. Mora.

Todora Škoro

________________________