Вукашин Цонић, писац кога Лесковац памти

            Отишао је пре тридесет и једне године. За собом оставио „Далеке беле путеве“ , „Укус земље“, своју породицу и свој Лесковац који га и данас памте. Вукашин Цонић, приповедач, романсијер, песник и маштар није стигао да публикује много онога што је написао, претекла га је болест и прерана смрт. Збирка прича „Укус земље“ (1971) и роман-хроника „Далеки бели путеви“ (1969) живе уместо њега, у својим поновљеним издањима, али и у живом сећању породице и суграђана...

Верица Баторевић-Божовић и Татјана Цонић

Дирљиво је било како су његове некадашње колеге, школски другови или они из студентских дана, пре неколико вечери окупљени у свечаној сали Технолошког факултета у Лесковцу, на вечери посвећеној Вукашину Цонићу, али и новој приповедачкој речи, оличеној у књижевном конкурсу за најлепшу причу који носи Цонићево име, о њему говорили, како су га се живо сећали, како су једноставно одбијали да га нема више од три деценије. На видео-биму вртеле су се  црно-беле Цонићеве слике из давних дана, председница Удружења писаца  Лесковца Верица Баторевић-Божовић говорила је о Цонићевом кратком, али силовитом књижевном раду, читане су његове необјављене песме које ће ускоро, најавила је његова ћерка Татјана Цонић, и сама заљубљеник у писану реч, бити објављене у песничкој збирци, а затим је уручила награде и плакете Симону Марићу из Земуна, Александру Максиму Поповићу из Обреновца и Тодори Шкоро из Беграда, чије су приче, по оцени жирија, ове године, друге по реду како се конкурс организује, биле најбоље..

Симоон Марић, првонаграђени

            Потврдила се она мисао Црњанског и ове вечери да „...смрти нема само сеоба има“ и да је једина коначна смрт заборав. Татјана Цонић, ћерка овог лесковачког писца, идејом да установи и књижевни конкурс у знак сећања на свога оца, пожелела је, и успела, да то не буде тек протоколарно, безлично вече где ће најбољи примити награде и отићи, него да се, на овај начин, установи својеврстан клуб поштовалаца Вукашина Цонића, чије приче, топле, страствене, сентименталне и тек помало горке, због туге печалбарства, о чему је највише и писао, и из даљине од три деценије маме сузу, или уздах.

Скоро стотину присутних, међу којима је био и Саша Хаџи-Танчић, писац, добитник Андрћеве награде, али и бројни други, старији и млађи поклоници лепе речи, са пажњом су послушали и три овогодишње награђене приче које су једном сетном дозом коју носе, подсетиле на оне Цонићеве.

           

Тодора Шкоро

            „Пролећни ветрови и кише сатерали су снег са брегова у јаруге. Неколико ноћи је хучала јаруга испод нашег прозора, мотали су се облаци и ветрови, кише су умивале пропланке и кровове, а онда је убрзо замирисала коприва по камењару. Млада трава се стидљиво пробијала између натруле сламе око штале и између тараба.

            Печалбари су одлазили“

( из приче „Кад дођу летње ноћи“)

            А кад печалбари оду остаје чекање, туга, жудња младих навеста за њима. Вукашин Цонић као да је завирио у сваку душу која је чекала свог печалбара и сликао је, танано, нежно, сву бол, све сумње, сву срећу кад се печалбари у јесен врате.

Ал. Максим Поповић

            У роману „Далеки бели путеви“, опсежној хроници о животу, борби и страдањима интернираца са подручја бившег лесковачког ратног округа у нацистичким концентрационим логорима у Норвешкој, Вукашин Цонић је свом завичају, али и српској књижевности и историографији даривао монументалну заоставштину. И вечни траг о страдању деведесет и шесторо, од две стотине заточених у „норвешком белом паклу“.

            Пишући о њима, Вукашин Цонић није дозволио да стварно умру, јер ће се тако памтити. Исто онако као што ће и он сам, у сећању свога града, сваке године у јесен, поново бити  жив, у неком поновљеном издању својих дела, или у објављеном новом делу, заосталом у рукопису. И уз приче које ће догодине, трећи пут, пристизати на књижевни конкурс „Вукашин Цонић“.

__________________________________________