Као песму о Јову поново о Косову тýжим

Онима који ће рећи да је ово непотребно, да је „политички некоректно и фолклорно-национално претерано“ онима који се данас веселе и од весеља не виде ни сутрашњега дана, онима који ме можда  разумети неће јер од јуче пишем само ћирилицом (а  било ми свеједно, сад више није!), онима који не могу да појме како „Косово није шака пиринча да га позобље свака врана која туда пролети“ , онима који „веру за вечеру...“, онима којима душа у стомацима станује, којима све туђе је боље, онима који на предачке гробове не поглéдају јер се, мним, боје да би и они, такви какви су, над њима видели проклетство које прети ако се изда, а издали су, издали, издају и у моје име, а не питају... Њима, дакле, таквима, и не пишем, залуд је. Себи понављам (можда касно!), ову кратку, о Јову, или Косову, свеједно је. Исто je. И молим се. Песмом, то једино знам. Стога je понављам.

СТАРОЗАВЕТНА

Чује се само

плач икона

и она

старозаветна

од искона

све Јов до Јова

широм Косова

( из збирке „Под небом Србије“)

„Нада се ствара из памћења. Ако се избрише памћење, ње нема. Овде би многи да оперишу памћење и да остане само нада. Неодржив је концепт реалности у којем заборавиш Косово.(...) Митолошки човек је једини човек који постоји. И зато нама нема пропасти. Има само сеоба.“

Емир Кустурица

(у данашњем интервјуу „Вечерњим новостима“): "Косовом не бих плаћао Европу"

_____________________________________________________